Јутрос сам, као и сваког школског јутра, дошла у школу испраћена
загрљајем и пољупцем мајке, и као сваког јутра сачекали су ме осмеси и
поздрави драгих лица и познати простор-холови, учионице, школско
двориште.
Све ми је ово добро познато, пријатељско и осећам се сигурно и
ушушкано. Како не бих! Ту је по обичају, насмејани домар који нас први
поздравља, па наши наставници, друштво, симпатије-место где се
препуштамо дечијим сновима и надањима.
Са чистом надом и сновима су у школу пошли и њих деветоро. Тог 3. маја
прошле године, очекивали поздрав Драгана, чувара великог срца-кренули
су дотерани и узбуђени због сликања за школски алманах, отргнути из
загрљаја њихових родитеља, у чврстом веровању да ће успети у својим
мисијама. Да ће сутра бити бољи и ближи циљу.
Сутра за њих није дошло.
Снови су им тог јутра прекинути.
Емини, Бојанини, Анини, Марини, Адрианини, Катаринини, Андријини,
Ангелинини и Софијини светли и ружичасти снови су недосањани.
Један дечак, њихов друг, прекинуо их је. Обојени су у црно. Да су знали
рекли би му да су љубав, лепа реч, пријатељски осмех, подељена ужина,
лек за све проблеме.
Да оружје и насиље не решавају ништа. Да су зло.
Да су знали. Али нису. Нажалост. На нама је да запамтимо. Да се сетимо. И
сећамо. И да једни другима дарујемо доброту, разговор, пријатељство,
дружење, љубав.

То је лек. За све.